Савет за родну равноправност Скупштине Града Пожаревца
Tanjug-Zoran-Zestic

Министарка Михајловић поводом Међународног дана жена

Поштоване грађанке и грађани Србије,

У сусрет Међународном дану жена не можемо а да не чујемо и поруке попут „Ја не славим 8. март, то није мој празник“. И због тога не могу да кривим жене.

У свету дубоко укорењених патријархалних образаца који погађају свако друштво, у којем су жене за исти посао мање плаћене, у којем им се постављају стаклени плафони за напредовање у каријери, у којем проводе двоструко више времена на неплаћеним пословима у домаћинству, у којем су им циљеви и амбиције омеђени родним стереотипима, у којем су најчешће жртве насиља, како да се не запитају где је ту равноправност и чему обележавање осмог марта.

И сама, размишљајући још као тинејџерка о том дану, о каранфилима и бомбоњерама, схватила сам да морам сама да пронађем значење и смисао овог празника. И тражила сам га свуда – у Толстојевој Карењини, у Десанкиним стиховима, у мамином држању, у бакиним штрудлама, у грађевинама Јелисавете Начић, у подвизима Милунке Савић, пред својим огледалом. И сигурна сам да ће та потрага трајати док живим и док се борим за већа права и друштво једнаких шанси жена и мушкараца, девојчица и дечака.

Драге моје, моја порука вама је да се не одричете борбе коју су у наше име започеле неке жене пре више од једног века. Зарад оних 15.000 жена које су марширале у Њујорку 1908. захтевајући боље плате, краћи радни дан и право гласа, зарад једне Драге Дејановић која се још средином 19. века залагала за еманципацију жена на овим просторима, зарад Драге Љочић која је свој живот посветила активној борби за бољи положај жена у Србији и социјалну једнакост и која се кроз читаву каријеру храбро и неуморно борила против неправде и ниподаштавања само због тога што је жена, зарад борбе многих неименованих жена, о којима нисмо и нећемо ништа чути, а које свакодневно мењају окружење, живећи своје животе. Али, пре свега, не одричите га се зарад вас самих и нових генерација девојчица које долазе.

Тај пут није лак, али на њему нисте саме.

Поштовани мушкарци, позивам вас да у ту борбу уђете заједно са нама женама. Нема развоја једног друштва уколико сви његови чланови немају једнаке могућности за раст и развој. И то није питање милостиње, то је ствар просперитета, развијене економије и модерне заједнице.

Порука је јасна – жене су биле, јесу и треба да буду носиоци промена у друштву које тежи већој родној равноправности. Жене које су градиле Србију славимо 8. марта, јер су утрле пут свима нама који се данас боримо за родно равноправно друштво. Не одричимо га се.